Istinsko nemanje živi samo u čovekovoj duši

“Istinsko nemanje živi samo u čovekovoj duši. Ponovo će ljudi umivati ulice ispred svojih kuća, razumevajući ih kao svoje ogledalo.” – Aleksandrina Vujačić, inženjer, profesor, dizajner permakulture

Aleksandrinin intervju za “Bilje i zdravlje” – Željka Radulović | 18. oktobar 2016.

aleksandrina04

Aleksandrina Vujačić, inženjer je elektrotehnike, profesor,ekološki aktivista, dizajner permakulture, osnivač Inženjerskog pedagoškog forumu (IFP). Majka dva kršna momka. I čestito biće, puno topline i razumevanja za druge ljude… U prebogatoj radnoj biografiji to ne stoji, kao ni seta vezana za period života, koji se pamti doveka. Rano detinjstvo provedeno u Skoplju, leta u Hercegovini i novobeogradsko odrastanje dani su i godine koji, kroz slike, mirise i zvuke, žive i danas, negde duboko u njenoj duši:

– Detinjstvo se u mene ugraviralo kao galerija svih tih fleševa i emocija. Jedan od najupečatljivijih je miris taze đevreka iz ulične pekare, jedne od najstarijih skopskih mahala, uz bezbroj puta ponovljenu koreografiju mojeg punačkog i eksplozivnog makedonskog dede koji ulazi preko dvorišne kapije držeći đevreke na glavi i peva: “taaazeee gevreciiii”. Nema više pekara što mirišu i na vruć hleb i na taan alvu i na komšijske abrove koji zamotani u masnu hartiju za pakovanje putuju brže od svetlosti. Urezao mi se i miris ciganskih svadbi koje traju po tri dana i tokom kojih se cela ulica pretvara u izmaglicu sazdanu od znoja pomešanog sa bugarskim parfemima. Taj deo mog detinjstva intenzivno je mirisao i na neka vremena kada su kaldrmom prolazili karavani sa istoka, zbog čega je ta kaldrma za vremena postala glatka kao mermer – seća se Aleksandrina.

Priča nam da je tako upila beskrajno egzotični orjentalni ritam sa kojim se i danas budi i zaspi. I empatiju. I osećaj važnosti zajednice. Njen deda, bogati trgovački putnik, svake je večeri, skoro ritualno i uz identičan redosled pokreta, prao kaldrmu ulice broj 55, vukući vodu iz dvorišta broja 33 crnim gumenim crevom. Tako je odmalena shvatila da ulica nije ničija već njena. I da je kao takvu mora umivati.

aleksandrina02

Hercegovački kras

U drugom kutku njenog srca uklesan je kamen. Zapravo, kaže, ne kamen već kras. Jedan joj je čovek napisao kako kras postoji samo u pesmi, i kako Hercegovci ne koriste tu reč u svom svakodnevnom govoru.

– Za mene su kamen i kras dva potpuno različita pojma.Na bilećkom krasu je moj hercegovački deda, solunski borac, izrodio šest sinova i dve kćerke. Bilećki kras miriše. Miriše na teški rad, na dinamit kojim se do našeg sela probijao put, centimetar po centimetar, miriše na čatrnje sa vodom koje su u tim krajevima oduvek izjednačavane sa samim životom i miriše na moju strinu Vukosavu koja je, i kada za drugu čeljad nije bilo ničega do raštike skuvane na ostacima suve ovčetine, za mene uvek odnegde pronalazila teglicu tek obranog skorupa. Od nje sam naučila da istinsko nemanje može živeti samo u čovekovoj duši – izviru nikad zaboravljene reči naše sagovornice.

aleksandrina08

Njeno odrastanje je vezano i za novobeogradski pesak. Na levoj obali Save nicao je u to vreme novi grad, i svaki njegov pedalj overen je beskrajnom maštom nove generacije koja je rasla sa peskom, i iz peska. Sedamdesete su bile godine prosperiteta, i oni kojima su tada po licu izbijale prve mladalačke bubuljice, imali su na raspolaganju celu lepezu mogućnosti. Tamo i tada, postala je zaražena potrebom da neprikosnoveno gospodari sopstvenim životom.

– Matematika je došla krišom, ne znam ni sama kako se ušunjala. Istina, bila sam odličan đak i nekako mi je sve išlo od ruke, ali prirodne nauke baš i nisu bile deo mog porodičnog portfolia. Tog sam junskog prepodneva zapravo krenula ka Drugoj beogradskoj gimnaziji u jasnoj želji da postanem filolog, a završila dve ulice dalje, u Matematičkoj gimnaziji, uz totalno nejasnu sliku svog budućeg zanimanja. Ispred mene je, u ulici Narodnog fronta, naprosto izronilo to neverovatno zdanje, zadužbina Riste i Perse Milenković, i ja sam nekako znala da sam stigla “kući”.

 

Čuvam sopstveni plamen
Onako kako raciom ne može da objasni petominutni transfer od filologa do matematičara, tako ne može da objasni ni kako je spakovala srednjoškolsku diplomu, sela u voz Beograd – Bar i sa sve koferima zakucala na kabinet tadašnjeg dekana Elektrotehničkog fakulteta u Titogradu. Ostalo je istorija. Crna Gora je postala njen dom i nikada se zbog te mladenačke odluke nije pokajala.

– Ovako malenu, i nakon više od trideset godina, stalno je nanovo otkrivam, tu mrljicu na mapi što mi se u svaku ćeliju uvukla. Ponovo otkrivam i lepotu profesorskog posla jer mi se ove školske godine, a sticajem nekih neobičnih okolnosti,konačno pružila prilika da radim sa najboljima. Kao profesor, svakodnevno stanem ispred stotinak đaka. Uđem u stotinak porodica. Profesor ne može biti beskičmeno čovekoliko lice. Profesor se ili kopira ili prezire.

aleksandrina07

U njenom pogledu na svet glavnu ulogu igra zajednica. Od porodice kao njene osnovne ćelije, preko komšijskih i rođačkih. Zato se i bavi petim elementom permakulture – čovekom.

O PERMAKULTURI

– Permakultura je u moj život došla kao prirodna posledica moje potrebe da vrisnem “STOP, ovako dalje ne ide”, i da sve snage prusmerim na traganje za alatima koji će mi omogućiti da živim život u skladu sa nekim sasvim drugačijim standardima.

aleksandrina05

Savremena civilizacija zasnovana je na iscrpljivanju prirode i brojevi pokazuju da se nalazimo na poslednjoj stepenici uz rub provalije – ističe Aleksandrina.

aleksandrina06

Permakultura je, objašnjava, pravac u ekološkom dizajniranju prostora koji se bavi kreiranjem sistema u kojima su pomireni na prvi pogled međusobno suprotstavljeni zahtevi: potreba čoveka da zadovoljava čitav spektar potreba, potreba prirode da joj se ostavi prostor da se regeneriše i pravila koja nameće ekonomija kao nauka i praksa. Tako nešto moguće je samo kopiranjem prirode. Permakultura nije nikakvo romantično sanjarenje već nauka koja daje praktične savete za stvaranje održivih sistema kopiranjem obrazaca iz prirode.

NAUČNIK I U KUĆI

– U svom domu,na izuzetno maloj površini stešnjenoj između visokospratnica, pokušavam da ukažem na jedini održivi model snabdevanja urbanog stanovništva hranom i energijom, a u nadi da će taj model u budućnosti biti “prepisivan” od što više domaćinstava. Na dvadesetak kvadrata bašte imala sam dovoljno paradajza, paprika, rotkvica, zelene salate, blitve, krastavaca, cvekle i začinskog bilja za celu sezonu.

aleksandrina05

Nedavno sam celi južni zid kuće pretvorila u vertikalnu baštu u kojoj ću uzgajati povrće i tokom zime. Tako sam od kvadratnog metra tla dobila četiri kvadratna metra bašte. Ta bašta je istovremeno i energetska izolacija kuće. Trenutno je u izradi mali staklenik od odbačene staklene ambalaže u okviru kojeg ću postaviti jedan eksperimentalni akvaponijski sistem za koji se nadam da će mi obezbediti čak i zaradu – navodi Aleksandrina.

aleksandrina03

Dvorište je veliko 150 kvadratnih metara i na njemu su, osim pomenute bašte, još i tri masline, šest lešnika, četiri čokota vinove loze, četiri čokota kivija i po jedna trešnja, višnja, smokva, šljiva i orah. Od recikliranih materijala napravila je i dva sistema za pasivno grejanje vode, čijom upotrebom je račun za električnu energiju prepolovljen. Ove zime, nada se, besplatnom grejanju, jer peć radi na grančice, koje se ne kupuju već sakupljaju.

 

 

 

 

 

 

Source: http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.304.html:630565-Istinsko-nemanje-zivi-samo-u-covekovoj-dusi

You must be logged in to post a comment Login