Smisao održive kulture

U prilogu je rad Dr Jelene Đurić “Smisao održive kulture” objavljen 2014. godine u Zborniku rаdovа sа međunаrodne nаučne konferencije “Kulturа i održivi rаzvoj u dobа krize”. U ovom radu Dr Đurić govori o četiri stuba koji su temelji društva: ekonomski, ekološki, socijalni i kulturni. Savremena kultura je zasnovana na konceptima neograničenog rasta, profita i potrošačkog društva i kao takva je neodrživa. Da bismo došli do održivog društva moramo ovakvu kulturu transformisati u održivu kulturu, odnosno kulturu održivosti, čime bi se definisale vrednosti i osnove za transformaciju u održivo društvo i u ostala tri stuba.

Evo nekih izvoda iz rada:

Ukoliko imamo u vidu da je priroda evoluirala na planeti milionima godina, lakše ćemo prihvatiti njen način savladavanja krize. Taj način je jednostavan, on podstiče izdrživost posredstvom usvajanja i usklađivanja različitosti. Iako je različitost prirodno svuda zastupljena, moderna civilizacija sa svojom vizijom ekonomskog rasta, dovela je do isčezavanja raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta. Komercijalni odnos prema biodiverzitetu je od stotina hiljada biljnih kultura, koje su postojale u prirodi, počeo da iskorišćava svega nekoliko produktivno isplativih vrsta. Njihova prednost je u tome što daju visoke prinose, ali njihova slabost je što su osetljive na neke bolesti i štetočine…

Smisao raznovrsnosti biljnih kultura predstavlja metaforu i putokaz za održivu kulturu čovečanstva…

S druge strane, postaje jasniji problem moderne civilizacije čija religijska dogma izmešta svog monoteističkog Boga u oblast transcendencije koja je jako daleko van sveta. Ovo otklanjanje Boga iz prirode povezano je sa njenom desakralizacijom; naime, imanentna priroda, koja je ostala bez Boga, otvorena je za upotrebu i zloupotrebu.

Tako je napravljen put za razvoj tržišne ekonomije koja teži da maksimizuje proizvodnju i posmatra profit kao osnovnu vrednost. Čak i u uslovima granica rasta to nastavlja da bude tako. Nasuprot tome stoji ekonomija održanja, koja je svojstvena premodernim društvima. I ova društva za održanje koriste prirodne resurse, ali u njima postoji svest da ljudi zavise od prirode. U modernom svetu izgleda kao da ljudi zavise samo od fondova, do kojih dolaze preko nauke koja je u funkciji tehnologije i profita. To pojašnjava zbog čega u svetu nauke itekako ima onih koji pokušavaju da održe neodrživi ekonomski rast pod plaštom održivog razvoja.

Davanje prednosti maksimizaciji prihoda u agrikulturi udaljilo je zemljoradnju od prirode i to se nastavlja još dalje i sve se prikriva plemenitom idejom da će nauka proizvesti čuda i ostvariti bolji život. To što se na određen način čudesan napredak tehnologije i ostvaruje ne bi trebalo da nas zaslepi do te mere da ne obratimo pažnju na iluzije i zloupotrebe.

U programima „zelene revolucije” pedesetih i šezdesetih godina, iako je postignuta ciljana maksimizacija prinosa, to je bilo moguće samo u određenim uslovima, dok su u promenjenim uslovima prinosi bili gori od onih koji su postizani pre nego što su takvi programi uopšte započeli. Razorne posledice te prve „zelene revolucije” – koje se ogledaju u masovnom gubljenju biodiverziteta širom sveta – prenebregavaju se, a internacionalne organizacije i agrikulturne korporacije ponovo pokušavaju da nametnu svoje tehnologije za novu „zelenu revoluciju” sa ciljem da maksimizacija prinosa spase stanovništvo gladi.

U glavnim medijima se ne čuje dovoljno mišljenje onih koji ne pozdravljaju ovaj način „spasenja” i koji dovode u pitanje ovakve programe sa stanovišta lokalnih ekoloških uslova. Time se potiskuje globalno razmišljanje o tome da lokalnom stanovništvu uopšte nisu potrebni programi koji su usmereni na profit, nego oni koji neguju ljude i razvoj njihovih sopstvenih tehnologija.

U ovom duhu težnje za negovanjem različitosti i autentičnih kultura, razmišljaju i oni koji shvataju da je tradicionalnom znanjima kao što je, na primer, ono o lekovitim biljkama, potrebna podrška da bi ono moglo da bude preneto budućim generacijama. To se međutim kosi sa težnjama korporacija da drže pod globalnom kontrolom sve vrste farmakoloških, kao i prehrambenih sredstava. Zbog toga je neophodna dekonstrukcija korporativne nauke i njenih vidova „spasavanja” sveta…

Interes korporacija je profit koji stoji iza bankarskih kredita za nabavku semena, đubriva i pesticida i koji uvlači lokalne farmere u krug zaduženosti nudeći im zajmove za kupovinu semena koja su modifikovana sa ciljem maksimizacije prinosa. Međutim, kada se ima u vidu varijabilnost klimatskih uslova, uspeh prinosa ostaje neizvestan, a ukoliko izostane, obruč dugova će dovesti do osiromašenja i propasti lokalnih poljoprivrednika, dok će „spasioci“ profitirati.

… ključno da se ponovo uspostavi odnos između ljudi i ekosistema, a u tome se duhovnost javlja kao važan faktor njihovog povezivanja. Povratak odnosa sa okruženjem za modernog čoveka može da znaći ponovo otkrivanje načina na koji bi trebalo da vodi svoj život…

Jalovost ulaganja u pesticide ili u genetski modifikovana semena izražena je kroz Environmentalni program Ujedinjenih nacija (UNEP) koji je 2008. godine sproveo istraživanje pod nazivom „Organska agrikultura i sigurnost hrane u Africi”. U njemu je na osnovu poređenja konvencionalne i organske zemljoradnje ustanovljeno da je, posebno u istočnoj Africi, prinos porastao na 128% na bazi sprovođenja tradicionalne zemljoradnje, uz neke oblike modernizacije. Prema izveštaju o tom istraživanju, organska proizvodnja je značajan faktor doprinosa redukovanju nesigurnosti hrane i siromaštva u Africi, a prosek prinosa žitarica je porastao za 78% (Upor.UNEP 2008).

Kompletan tekst je ovde:

JelenaDjuricSmisaoOdrziveKulture