Intervju sa Draganom Marjanović – Kojčić

U oktobru 2012., na sajtu master.rs, objavljen je intervju sa Draganom Marjanović, arhitektom i velikim popularizatorom zemljane arhitekture i gradnje prirodnim materijalima:

Dragana Marjanović je mladi arhitekta, koji radnu normu, neophodnu za svakodnevni život, ispunjava kao 3D dizajner u advertajzing agenciji. Kada odloži korporativni čin, otkriva svoje prave ideale i kreće u poteru za održivom budućnošću. Već dve godine, kao deo tima “Kuća čuvarkuća“, radi na promociji, edukaciji i podizanju svesti o zemljanoj arhitekturi, kroz predavanja i prezentacije. U „Klubu finih zanata“ u Mošorinu, sa kolegama iz zemlje i inostranstva, paralelno radi i na rekonstrukciji stare seoske kuće i formiranju budućeg edukativnog centra. Njeno predavanje o zemljanoj arhitekturi mogli ste čuti prošlog vikenda u Novom Sadu u okviru TEDx konferencije, a mnogo toga saznaćete i tokom ovog razgovora, koji smo uradili u ime svih vas koje žele malo više da saznaju o organskoj arhitekturi iz prve ruke.

Vojvodina ima dugu tradiciju što se tiče seoske arhitekture. Šta je ono što tebe tu posebno fascinira?

Ono što mene fascinira je bogatstvo različitih tehnika gradnje na ovako malom prostoru, kao i sama tipologija objekata.

Nekada su ljudi gradili samo sa onim što bi u svojoj bližoj okolini nalazili, a kako Vojvodina ima samo 6% šuma, glavni materijal za gradnju bila je zemlja. Osim tehnike “naboj” (gde se zemlja nabija u kalupima, u slojevima), široko je rasprostranjena i tehnika “čerpić” (cigle od nepečene zemlje, sušene samo na suncu) i “pleter” – tehnika koja se, uglavnom, može pronaći na Fruškoj gori (drvena struktura, u kojoj se plete ispuna i olepljuje blatnim malterima); osim ove tri najrasprostanjenije, nekada se gradilo i “busenjem” (komadima zemlje koji su direktno sečeni, sa organskim slojem i travom, a u dokumentaciji Zavoda za zaštitu spomenika sam, čak, pronašla da su postojale i “putrike” – kuće sa ravnim krovom od zemlje!

Iako najveći broj objekata građenih zemljom spada u stambene, ekonomske i pomoćne objekte, njenu primenu nalazimo i u objektima narodne tehnike (poput suvača, vodenica i vetrenjača), a čak su do danas očuvana i dva sakralna objekta: manastir u Botošu i crkva u Ečki kod Zrenjanina.

Mnogi su te savetovali da kuću koju si kupila u Mošorinu srušiš pa tek onda da gradiš novu, dok su te kolege iz inostranstva podržale u ideji da kuću renoviraš. Koji argumenti bi branili prvu, a koji drugu tezu?

Nažalost, mi nemamo nikakav odnos prema tradiciji, pa se povodimo modom  i trendovima, i radije rušimo nego što čuvamo. Ustvari, ta opcija kod nas gotovo ni ne postoji, retki su primeri očuvanja – osim kad ljudi nemaju drugog izbora.

Istina je da, na kraju, rekonstrukcija uvek bude skuplja nego gradnja novog objekta. Takođe, kad gradimo novo i ispočetka, sigurni smo u to kakvi su temelji, kako je izolovana, koliko je kvalitetna drvena građa itd. Sigurniji smo u ono što smo sami gradili i čemu smo prisustvovali, znamo koji su materijali korišteni i znamo šta da očekujemo od te kuće.

Ali, s druge strane, stoji pitanje etike, pitanje tradicije, istorije, očuvanje znanja i veština koje su se vekovima prenosile, i koje su ugrađene u svaku od ovih kuća. Rušenjem, mi ne rušimo samo kuće, rušimo jedan deo tradicije. Nepovratno gubimo znanja koja nigde nismo prethodno sačuvali, umesto da ih iskoristimo kao polaznu tačku za dalja istraživanja i nastavimo da ih unapređujemo.

Rekonstrukcije, adaptacije, renovacije, osim toga, u sebi nose i izazov – kako, u okviru zadatog, napraviti nešto novo; kako se prilagoditi postojećim uslovima, kako njih prilagoditi sopstvenim željama i potrebama, itd.

A kako je gradnja zemljom kod nas zabranjena još pedesetih godina (kao i gotovo svugde u svetu – jer, zemlja ne košta ništa, a od opeke i cementa mnogi imaju koristi), rekonstrukcije su odličan način da započnemo i neke velike promene. Osim toga, Vojvodina je puna napuštenih ili polunapuštenih kuća koje je, još uvek, moguće spasiti.

Iako je danas u Srbiji sve manje popularno živeti na selu, da li misliš da bi taj trend mogao da se promeni ukoliko bi se promovisao život u skladu sa prirodom, sa manje stresa itd. ?

Mislim da je selo depopularizovano poslednjih decenija, ali da se taj trend polako počeo menjati poslednjih nekoliko godina. Sve je više mladih koji se odlučuju za povratak na selo (što zbog ekonomske isplativosti, što zbog zdravog života, što zbog mira i slobode) i mislim da će toga biti sve više. Naravno, promovisanje uvek može da pomogne, ali sam sigurna da je svako od nas, i bez te promocije, svestan anti-stres tretmana seoske sredine. Tamo vreme drugačije teče.

U inostranstvu je eko-gradnja već duže vreme u ekspanziji, kao i organska poljoprivreda. Da li uz zemljane kuće u Mošorinu planiraš i perma bašte?  

Ideja o bašti rodila se krajem prošle godine, jer želim da centar za zemljanu arhitekturu u Mošorinu postane samoodrživ po svakom pitanju, pa i po pitanju zdrave hrane.

Za permakulturu sam čula tek nedavno – mislila sam da se tiče samo agrikulture, ali sam usput otkrila da tu spadaju i gradnja, recilaža i sadnja, i sve ono čime sam već počela da se bavim.

Tako sam prvu polovinu ove godine posvetila traženju semenki starih sorti po Vojvodini, čitanju knjiga i proučavanju okruženja kuće u Mošorinu, zbog čega su radovi na kući trpeli. Zato sam u drugoj polovini pustila baštu da se sama održava, a ja se vratila radovima na kući.

Sve ovo je za mene bio veliki početak i eksperiment, ušla sam u nešto sasvim novo i zadovoljna sam rezultatima: prinosi su minijaturni i izuzetno slatki.

Ipak, priznajem da je teško uklopiti i sadnju i gradnju, te se nadam da će mi naredne godine ekipaWWOOF Serbia (voloniranje na organskim farmama) pomoći u ovom prvom.  Mada je neprocenjivo iskustvo gledati kako nešto, što ste spustili u zemlju, raste.

U čemu je sve prednost materijala koji ti koristiš za gradnju u odnosu na standardne koji se danas upotrebljavaju u građevinarstvu za zidanje, poput cigle, bloka i slično?

Zemlja je zdrav, topao i plemenit materijal. Sveprisutna je i lako dostupna, vekovima upotrebljavana na ovim prostorima; i gotovo svaka je pogodna za gradnju. Potpuno je podložna reciklaži, pod uslovom da nije stabilizovana neorganskim stabilizatorima. Ne troši energiju za proizvodnju (osim ljudske snage). Zatim, ima visok akustični komfor, otporna je na požare. Omogućava gradnju u sopstvenoj režiji, a nosi u sebi ogroman kreativni i socijalni potencijal.

Često čujem da ljudi kažu da je zemlja dobar izolator, što nije tačno – izolatori su materijali poput trske i slame. Zemlja ima sposobnost termoregulacije okoline, što znači da prima višak vlage iz vazduha, pa je, potom, po potrebi, oslobađa. Svojom termalnom  masom, doprinosi da kuće zimi greju, a leti hlade.

Da li i zemlja mora imati neku vrstu kalupa ili propisane dimenzije kao cigla?  

Zavisi od tehnike koja se koristi. Ukoliko je to naboj, debljina zidova (odnosno širina drvenih kalupa u kojima se zemlja nabija) je minimalno 50-60 cm. Ako se zid zida čerpićem (ciglom od nepečene zemlje), dimenzije kalupa iste su kao dimenzije standardne opeke (nekad se koristio stari format, danas novi). Ako se radi drvena struktura i pleter, debljina blatnog maltera zavisi od dimenzija drvenih stubova. Tehnika “cob” (mešavina zemlje i slame) daje potpunu slobodu u debljini i formama (radi se bez oplate), pa se često primenjuje u gradnji modernih organskih formi danas.

Kakav nameštaj i oprema odnosno enterijer ide uz jednu zemljanu kuću?

U zavisnosti od želja i prohteva vlasnika, ali i od načina na koji se gradi. Može se opremiti starim autentičnim nameštajem; može se raditi nešto potpuno novo, moderno i minimalističko (naročito ako je u pitanju moderna gradnja), ili se može napraviti zanimljiv spoj starog i novog – mogućnosti su neograničene.

Da li se ta zemljana gradnja može primeniti i u nekoj gradskoj sredini? 

Većina starih jezgara bila je građena zemljom. Danas je to mnogo komplikovanije, jer su u pitanju tone i tone zemlje koje bi trebalo transportovati u jednu gradsku sredinu, ili eventualno osušiti na suncu stotine čerpića. Ipak, postoje razni načini – jedan od njih su blokovi od stabilizovane zemlje (tehnika koja se poslednjih decenija mnogo koristi, naročito u Africi i prenaseljenim četvrtima Južne Amerike).

Zaboravljamo da su prvi soliteri na svetu građeni, upravo, zemljom: nalaze se u Jemenu u gradu Šibamu (“pustinjski Menhetn”), stari su preko pet stotina godina, visine od 15 do 40 metara, i danas tamo stoje i odolevaju vremenu.

Osim toga, u zemljama poput Francuske i Nemačke, zemljom se danas grade i moderni objekti u urbanim sredinama. U Francuskoj je čak realizovan i jedan višespratni objekat. Dakle, nije nemoguće, samo su potrebni ozbiljni projekti, ozbiljni stručnjaci, ozbiljna tehnologija, koje mi, nažalost, ne posedujemo.

Koliko se ova vrsta eko-izgradnje razlikuje od standardne izgradnje koja je zastupljena kod nas?

Suštinski, ne razlikuju se mnogo, jer su se standardne tehnike i razvile iz starih, lokalnih tehnika: čerpić je zamenjen opekom, naboj – betonom. Tehnologija gradnje ostala je ista.

Da li se teško dolazi do materijala kojima se grade te kuće?

S jedne strane, iako zvuči neverovatno i paradoksalno – veoma je teško naći neke od tih starih materijala za gradnju, iako smo njima okruženi. Kako ih danas retko ko koristi, te kako su se poljoprivredne mašine modernizovale i usko specijalizovale za rad na samo jednoj funkciji, materijal poput pleve veoma je teško naći. Takođe i dobro baliranu slamu.

S druge strane, zemlja se nalazi svuda oko nas – i gotovo svaka može da se koristi, samo je treba testirati, da se vidi koji je najbolji način za njenu primenu.

Da li od zemljanog materijala koji ti koristiš za zidanje te kuće mogu da se prave još neki proizvodi primenljivi u građevinarstvu?

Od “sive” zemlje koju koristim (odnosno, za sad još uvek, recikliram onu koju sam dobila rušenjem urušenih objekata) moguće je praviti naboj, čerpić, maltere za zidanje; u kombinaciji sa slamom ispunjavam njome pukotine, a može poslužiti i za izradu vikli (valjak koji služi za ispunu međuspratne konstrukcije), i izradu podova od zemlje. Sa ”žutom” zemljom prave se blatni malteri za oblaganje fasada (u kombinaciji sa plevom) i proste i hlebne peći.

Za izradu pločica, kaljeva,  crepova i drugih keramičkih proizvoda se, takođe, koristi zemlja; ali su to specijalne mešavine, koje se dobijaju dodavanjem  raznih vrsta glina i raznih drugih aditiva, kako bi se mogle peći. Moja ”specijalnost” je nepečena zemlja, pa bih ovu temu prepustila stručnjacima.

Koliko je taj materijal dekorativan i kako izgledaju te kuće na kraju, t.j. kako izgleda završna fasada? 

Kod nas se zemlja nikada ne ostavlja vidljivom, uvek se preko poslednjeg sloj maltera kreči, a potom dekoriše čuvenom  tehnikom “moleraj”.

To nije slučaj u svetu, a pogotovo danas u gradnji modernih objekata, zemlja jako često ostaje vidljiva; a dodajući joj razne boje, pigmente, kreč i ostale prirodne materijale –može da izgleda moderno, dekorativno i predivno! Potražite samo neke od radova na www.eartharchitecture.org, pa ćete videti na čega mislim. Takođe, završni sloj može biti premazan lanenim uljem, voskom, raznim biljnim sokovima – što mu, osim lepog izgleda, povećava i trajnost i otpornost.

Zemlja u Vojvodini je bogata glinom. Postoji li danas-sutra mogućnost izvoza ili brendiranja recimo “vojvođanske gline”?

Iskreno se nadam da ne! Suština je da se koristi materijal koji nađemo u okolini – što smanjuje cenu transporta, vreme i energiju potrebnu za prenos. Takođe, ako samo pogledamo oko sebe, videćemo kako su ljudi kroz vekove došli do najboljeg načina za građenje sa onim što imaju na dohvat ruke, bilo da je to kamen, drvo ili zemlja; kako te građevine potpuno odgovaraju klimi, seizmičkom području, itd.

Naravno, danas u svetu postoje firme specijalizovane za prodaju zemlje “spremne za upotrebu” (što je, s jedne strane, dobro, jer može svako da je koristi, bez mnogo iskustva ili testova); ali s druge strane, dolazimo do toga da se uvozi glina iz Kine, meša sa glinom u Evropi, a potom šalje za radove u Koreji, što je, s nekog razumnog stanovišta gledano, preterano i sasvim bespotrebno.

Da li si razmišljala o tome da napraviš čitavo jedno selo kao turističku atrakciju, balzamovan primer za svet?

Nisam, i moram priznati da me pomalo nervira naš megalomanski duh i želja da sve radimo na veliko. Javljalo mi se dosta ljudi sa idejama gradnje eko, etno i ostalih vrsta sela (pri čemu pojam “etno” nema nikakvo značenje u našem jeziku), a jedino što sam im htela reći bilo je: ljudi, napravite prvo jednu kućicu, kućerak, pa onda gradite sela!

Drugo, i na našu veliku žalost, većina naših sela i jeste balzamovana – ostala su takva kakva su bila pre pedesetak godina; i negde im se još divim i pitam kako uopšte odolevaju vremenu i našem nemaru.

Treće, mislim da ljudi greše u toj nameri: ne treba praviti replike prošlosti, jer one nisu prilagođene našem načinu života, potrebama i navikama. Pre mislim da te tehnike gradnje treba razvijati, unapređivati; koristeći prirodne, lokalne materijale, poštujući okruženje i način na koji se u okolini gradilo.

Ti, između ostalog, vodiš i volonterske radionice i držiš predavanja o zemljanoj arhitekturi u Mošorinu. Opiši nam ukratko koncept tih radionica? 

Da, između ostalog, sa željom da to bude jedino čime ću se baviti u budućnosti! Kod nas je koncept “participativnih gradilišta” gotovo nepoznat, a studenti arhitekture, građevine i sličnih struka, retko gde mogu da steknu praktično iskustvo. U Evropi je ova vrsta obuka veoma poznata i rasprostranjena, a kako je u procesu umrežavanje svih nas, nadam se da će biti i više ovakvih razmena.

Što se samog koncepta u Mošorinu tiče, postoje volonterske radionice na kojima se rade neki od tekućih poslova, kao i jednodnevne ili višednevne obuke u vezi sa gradnjom zemljom, baliranom slamom na samoj kući – Klubu finih zanata, i budućem centru za zemljanu arhitekturu, gde će se ovakve akcije i eksperimenti nastaviti i u budućnosti.

Kako ni jedan od mojih projekata nije prošao ni na jednom konkursu, a pritom imam želju da taj centar zaživi, počela sam da organizujem ovakve radionice, da bi centar već od samog početka mogao da se samoodržava.

Što se uslova za učestvovanje tiče – mogu da kažem da u suštini ne postoje. U početku sam imala želju da vidim koga uopše interesuju, pa sam ostavila sve otvoreno i bez ograničenja. I mislim da je to bila dobra odluka. Dolaze ljudi koje to interesuje, koji žele nešto da grade za sebe, koji žele da sami poprave svoje kuće, ili da jednostavno steknu praksu. Naime, bitna je spremnost za timski (ponekad i težak) rad, otvorenost, dobro raspoloženje i skromni zahtevi – ipak je ovo, još uvek, samo gradilište.

Tvoj tim je jedan od partnera u projektu EU “Leonardo da Vinci”. Možeš li nam reći nešto više o samom projektu?

Da, veoma mi je drago što je “Kuća čuvarkuća” prva iz Srbije koja učestvuje na jednom “Leonardo” projektu za doživotno učenje. Zajedno sa 17 partnera iz 8 evropskih zemalja (Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Španija, Portugal, Češka, Slovačka, i Srbija), radićemo na projektu “PIRATE” u naredne tri godine (2012-2015) na izradi osnovnih alata za učenje tehnika gradnje zemljom i na njihovoj sertifikaciji.

Napisala: Jasmina Slavica

Preuzeto sa sledećih linkova:

http://master.rs/o-zemljanoj-arhitekturi-sa-draganom-marjanovic/10593/

http://master.rs/o-zemljanoj-arhitekturi-sa-draganom-marjanovic-drugi-deo/10614/